Tokom svečanog otvaranja međunarodne 34. Književne kolonije Sićevo, u utorak 16. septembra 2025. godine u zadužbini Nadežde Petrović u Sićevu, pred mnogobrojnim ljubiteljima književnosti, uručena je nagrada „Ramonda serbika” književnici Mileni Marković za višegodišnje stvaralaštvo koje je ostavilo poseban pečat u istoriji savremene srpske književnosti.
Povelju nagrade uručio je Dobrivoje Ljujić, član Gradskog veća Niša, a u ime organizatora, Niškog kulturnog centra, direktor Srđan Savić predao je nagrađenoj pesnikinji sabrana dela Branka Miljkovića – kapitalno izdanje niške gradske ustanove kulture.
U ime žirija, koji su još činili Pero Zubac, prošlogodišnji laureat i književnik Zvonko Karanović, obrazloženje je pročitala članica žirija dr Jelena S. Mladenović. Njeno izlaganje prenosimo u celosti.
Nagrada „Ramonda serbika” MILENI MARKOVIĆ
Dodeliti nagradu „Ramonda serbika” za celokupno književno delo i doprinos nekog autora ili autorke srpskoj književnosti i kulturi, ne da nije nimalo lak zadatak nego nije zadatak uopšte. To je dužnost, obavezujuće pravo književnika, pisca, kritičara i profesora koji se nađu u žiriju da se prema književnosti odnose s velikom odgovornošću, jer pisanje nije tek laka igra duha, razonoda i razbibriga, već delatnost veća od umetnosti koja zadužuje kako one koje pišu, tako i one koji čitaju.
Ovogodišnji žiri, koji je radio u sastavu Zvonko Karanović, Pero Zubac i Jelena Mladenović, doneo je jednoglasnu odluku da je ove godine uruči Mileni Marković, pesnikinji, dramskoj spisateljici, scenaristkinji, redovnoj profesorki Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta u Beogradu i dopisnoj članici Srpske akademije nauka i umetnosti.
Moja je velika profesionalna čast, a lično zadovoljstvo neizmerno što ću to učiniti večeras u ime pomenutog žiriji, jer je uz Milenu Marković stasavala i generacija studenata književnosti kojoj pripadam. Tada izvan univerzitetskih programa, izvan kanon, njena je poezija zajedno sa dramskim tekstovima predstavljala obavezni čitalački izbor onih koji su u književnosti tražili iskustvo bliskog i poznatog života, osećajnost daleko perceptibliniju od one servirane u književnosti koju su proučavali.
Bilo da je u svojim delima jasno hronotopski stuirana u okvirima poslednje decenije 20. i početka 21. veka na ovim prostorima, bilo da se od njega udaljavala tražeći ono univerzalnije od generacijskog iskustva, koliko god se bavila društvenim problemima i pojavama, njena je književnost uvek bila odgovor pojedinca u formi ličnog, mihizovska mala priča u velikoj. Autentičnost utiska duboke proživljenosti iskustva koje prenosi često je dodatno bivla zagarantovana autofikcijskim referencama, koje pažnji njenih čitalaca teško mogu promaći.
Dramaturški izbori Milene Marković podrazumevaju jednu vrstu sirovog realizma, te nisu retka nasilja, objektifikacije ljudi, diskriminacije i drugi problemi u androcentričnom društvu patrijarhalnih postulata, gde jednako stradaju svi. U dosada objavljenim dramama – Paviljoni, Šine, Brod za lutke, Nahod Simeon, Šuma blista, Žica, Zmajeubice, Deca radosti, Pet života pretužnog Milutina, Livada puna tame, ali i u filmskim scenarijima, autorka iskusno bira probleme koji su dramski potentni ne bi li ih potom estetski funkcionalizovala. Oni su okrenuti preispitivanju sveta i vrednosti koje se često ne dovode u pitanje, te zato i traumatizuju. Ali nema ovde devastiruajućeg nihilizma, već bismo pre rekli da čitamo jednu bizarnu pohvalu životu uprkos svim njegovim tamama.
Eklektičnost postteatra i postdramske poetike kojem pripadaju njeni dramski tekstovi ogleda se i u značajnoj ulozi poezije u njenim dramama. To ukrštanje pesničkog i dramskog koje ćemo lako prepoznati u upotrebi songova kao posebnog prostora slobode za junake gde se spuštamo u njihovo najintimnije biće, ogleda se i u depatetizovanoj emocionalnosti bliskoj i njenoj poeziji u svim dosada objavljenim zbirkama: Pas koji je pojo sunce (2001), Istina ima teranje (2003), Crna kašika (2007), Ptičje oko na tarabi (2009), Pre nego što sve krene da se vrti (2011) do Pesama za žive i mrtve (2014).
I u poetskim i u dramskim tekstovima, ona bira detalje koje vešto prevodi iz nepoetičnog u poetično područje, razvijajući dalje tematiku vezanu za socijalne nesigurnosti i devijatnosti našeg vremena. Ona problematizuje i sam pojam normalnosti za kojom se više i ne teži jer je raskrinkan njen utopijski karakter zbog kojeg je i postala stalni izvor lične nesreće pojedinca. Oslobađanje u poetskim tekstovima, gde upotreba humora često jeste sredstvo za depatetizaciju, ostvaruje se, naravno, i kroz jezik.
Marković svoj stilski izraz gradi tako što koristi potencijal razgovornog, komunikacijski otvorenog jezičkog koda, sirov i grub a tako intiman govor, kojim uspeva da probije granicu nedodirljivosti poezije i spušta je sa metafizičkih vrhova na mesta na kojima živi život u svim svojim materijalnim oblicima i iskustvenim pojavnostima. Zato u ovom jeziku ima mesta i za psovke koje dobijaju poetsku funkciju jer sublimiraju agresivnost društva i vremena, dok sa druge strane predstavljaju neku vrstu oslobađanja od njega.
One jesu njegov izraz ali i svojevrsna zaštita, te se tako lako ulazi ne samo u detabuizaciju određenih tema (poput smrti), već se i jasno izražava bunt protiv lažnih vrednosti savremenog društva – protiv licemerja, malograđanštine, diskriminacija, društvenih nekorektnosti i neprimerenih konvencija, intelektualnih nadmenosti ali i svake vrste klišea. Otuda ironija i autorinija pomažu da se ponekad i grotesknom slikom razračuna sa tim svetom, dok pesme istovremeno mogu spajati i tužbaličke i humorne kvalitete. I u dramama i u poeziji, Marković pronalazi problemska mesta koja u sebi sadrže antagonizam i onda im pristupa zanemarujući sva ograničenja, uključujući i žanrovska.
Kao i svaka vredna umetnost, i ova ukazuje samo na uslovnost žanrovskog determinizma koji još možda pomalo znači jedino profesorima i studentima književnosti. Ne samo područje književnosti, već područje umetnosti, za autorku je nedeljivo i neparcelisano. Zato smo verovali Mileni Marković u njenoj poeziji i u njenim dramama, pa smo u jednom kasnijem trenutku zato poverovali i u njen u roman u stihu (poetski roman ili poemu). Deca su nas lomila jer nismo znali kako da ih odredimo, a ona su kao i svaka deca, nemoguća i prelepa u svom opiranju, poricala naš formalistički duh i govorila nam da su ona sloboda – u jeziku, formi, emociji.
I ova, kao i sve njene knjige uostalom, govore o identiteskoj nedovršenosti i mnogostrukosti, o promenama uloga (porodičnih, društvenih, rodnih ili bilo kojih drugih), njihovim simultanostima i susretima sa drugima. Njeni junaci uvek su dovoljno mali i uvek dovoljno veliki, mada su svi samo od nedovoljnosti izgrađeni i traumama obeleženi; često etiketirani, a ne pripadaju ni drugima ni sebi, dok pokušavaju da komuniciraju sa nečim davnašnjim, predačkim, arhetipskim i transgeneracijskim u njima samima. Zato smo i svi mi, ako bolje pogledamo, Milenina deca, koja večno odrastaju, prizivaju pretke u sebi, u nemogućnosti da dosegnu ono potpuno identifikacijsko jedinstvo za koje smo samo nekad negde čuli da postoji, ali ova književnost nas je od njega oslobodila, integrišući naše nesavršenosti i nedovršenosti.
Zanemarujući sve žanrovske oblike i njihova ograničenja, Milena Marković je jedinstvenim prožimanjem lirskog i dramskog izraza stvorila bogat književni opus koji do svojih čitalaca ne dolazi samo posredstvom teksta, već i preko pozorišne scene. Nestandardnim intelektualnim angažmanom kao i emocionalno-empatijskim odgovorom, autorka se bavi kontroverznim i tabu temama, preispituje društvene norme i pruža susret sa najdubljom intimom pojedinca u savremenom svetu postavljajući mu bezvremenska pitanja. U ime žirija, i u svoje lično ime, uvažena i draga Milena, ja Vam od sveg srca čestitam.
Jelena S. Mladenović
U Sićevu 16. septembra 2025. godine
PROČITAJ JOŠ
