Током свечаног отварања међународне 34. Књижевне колоније Сићево, у уторак 16. септембра 2025. године у задужбини Надежде Петровић у Сићеву, пред многобројним љубитељима књижевности, уручена је награда „Рамонда сербика” књижевници Милени Марковић за вишегодишње стваралаштво којe је оставило посебан печат у историји савремене српске књижевности.
Повељу награде уручио је Добривоје Љујић, члан Градског већа Ниша, а у име организатора, Нишког културног центра, директор Срђан Савић предао је награђеној песникињи сабрана дела Бранка Миљковића – капитално издање нишке градске установе културе.
У име жирија, који су још чинили Перо Зубац, прошлогодишњи лауреат и књижевник Звонко Карановић, образложење је прочитала чланица жирија др Јелена С. Младеновић. Њено излагање преносимо у целости.
Награда „Рамонда сербика” МИЛЕНИ МАРКОВИЋ
Доделити награду „Рамонда сербика” за целокупно књижевно дело и допринос неког аутора или ауторке српској књижевности и култури, не да није нимало лак задатак него није задатак уопште. То је дужност, обавезујуће право књижевника, писца, критичара и професора који се нађу у жирију да се према књижевности односе с великом одговорношћу, јер писање није тек лака игра духа, разонода и разбибрига, већ делатност већа од уметности која задужује како оне које пишу, тако и оне који читају.
Овогодишњи жири, који је радио у саставу Звонко Карановић, Перо Зубац и Јелена Младеновић, донео је једногласну одлуку да је ове године уручи Милени Марковић, песникињи, драмској списатељици, сценаристкињи, редовној професорки Факултета драмских уметности Универзитета у Београду и дописној чланици Српске академије наука и уметности.
Моја је велика професионална част, а лично задовољство неизмерно што ћу то учинити вечерас у име поменутог жирији, јер је уз Милену Марковић стасавала и генерација студената књижевности којој припадам. Тада изван универзитетских програма, изван канон, њена је поезија заједно са драмским текстовима представљала обавезни читалачки избор оних који су у књижевности тражили искуство блиског и познатог живота, осећајност далеко перцептиблинију од оне сервиране у књижевности коју су проучавали.
Било да је у својим делима јасно хронотопски стуирана у оквирима последње деценије 20. и почетка 21. века на овим просторима, било да се од њега удаљавала тражећи оно универзалније од генерацијског искуства, колико год се бавила друштвеним проблемима и појавама, њена је књижевност увек била одговор појединца у форми личног, михизовска мала прича у великој. Аутентичност утиска дубоке проживљености искуства које преноси често је додатно бивла загарантована аутофикцијским референцама, којe пажњи њених читалаца тешко могу промаћи.
Драматуршки избори Милене Марковић подразумевају једну врсту сировог реализма, те нису ретка насиља, објектификације људи, дискриминације и други проблеми у андроцентричном друштву патријархалних постулата, где једнако страдају сви. У досада објављеним драмама – Павиљони, Шине, Брод за лутке, Наход Симеон, Шума блиста, Жица, Змајеубице, Деца радости, Пет живота претужног Милутина, Ливада пуна таме, али и у филмским сценаријима, ауторка искусно бира проблеме који су драмски потентни не би ли их потом естетски функционализовала. Они су окренути преиспитивању света и вредности које се често не доводе у питање, те зато и трауматизују. Али нема овде девастируајућег нихилизма, већ бисмо пре рекли да читамо једну бизарну похвалу животу упркос свим његовим тамама.
Еклектичност посттеатра и постдрамске поетике којем припадају њени драмски текстови огледа се и у значајној улози поезије у њеним драмама. То укрштање песничког и драмског које ћемо лако препознати у употреби сонгова као посебног простора слободе за јунаке где се спуштамо у њихово најинтимније биће, огледа се и у депатетизованој емоционалности блиској и њеној поезији у свим досада објављеним збиркама: Пас који је појо сунце (2001), Истина има терање (2003), Црна кашика (2007), Птичје око на тараби (2009), Пре него што све крене да се врти (2011) до Песама за живе и мртве (2014).
И у поетским и у драмским текстовима, она бира детаље које вешто преводи из непоетичног у поетично подручје, развијајући даље тематику везану за социјалне несигурности и девијатности нашег времена. Она проблематизује и сам појам нормалности за којом се више и не тежи јер је раскринкан њен утопијски карактер због којег је и постала стални извор личне несреће појединца. Ослобађање у поетским текстовима, где употреба хумора често јесте средство за депатетизацију, остварује се, наравно, и кроз језик.
Марковић свој стилски израз гради тако што користи потенцијал разговорног, комуникацијски отвореног језичког кода, сиров и груб а тако интиман говор, којим успева да пробије границу недодирљивости поезије и спушта је са метафизичких врхова на места на којима живи живот у свим својим материјалним облицима и искуственим појавностима. Зато у овом језику има места и за псовке које добијају поетску функцију јер сублимирају агресивност друштва и времена, док са друге стране представљају неку врсту ослобађања од њега.
Оне јесу његов израз али и својеврсна заштита, те се тако лако улази не само у детабуизацију одређених тема (попут смрти), већ се и јасно изражава бунт против лажних вредности савременог друштва – против лицемерја, малограђанштине, дискриминација, друштвених некоректности и непримерених конвенција, интелектуалних надмености али и сваке врсте клишеа. Отуда иронија и ауторинија помажу да се понекад и гротескном сликом разрачуна са тим светом, док песме истовремено могу спајати и тужбаличке и хуморне квалитете. И у драмама и у поезији, Марковић проналази проблемска места која у себи садрже антагонизам и онда им приступа занемарујући сва ограничења, укључујући и жанровска.
Као и свака вредна уметност, и ова указује само на условност жанровског детерминизма који још можда помало значи једино професорима и студентима књижевности. Не само подручје књижевности, већ подручје уметности, за ауторку је недељиво и непарцелисано. Зато смо веровали Милени Марковић у њеној поезији и у њеним драмама, па смо у једном каснијем тренутку зато поверовали и у њен у роман у стиху (поетски роман или поему). Деца су нас ломила јер нисмо знали како да их одредимо, а она су као и свака деца, немогућа и прелепа у свом опирању, порицала наш формалистички дух и говорила нам да су она слобода – у језику, форми, емоцији.
И ова, као и све њене књиге уосталом, говоре о идентитеској недовршености и многострукости, о променама улога (породичних, друштвених, родних или било којих других), њиховим симултаностима и сусретима са другима. Њени јунаци увек су довољно мали и увек довољно велики, мада су сви само од недовољности изграђени и траумама обележени; често етикетирани, а не припадају ни другима ни себи, док покушавају да комуницирају са нечим давнашњим, предачким, архетипским и трансгенерацијским у њима самима. Зато смо и сви ми, ако боље погледамо, Миленина деца, која вечно одрастају, призивају претке у себи, у немогућности да досегну оно потпуно идентификацијско јединство за које смо само некад негде чули да постоји, али ова књижевност нас је од њега ослободила, интегришући наше несавршености и недовршености.
Занемарујући све жанровске облике и њихова ограничења, Милена Марковић је јединственим прожимањем лирског и драмског израза створила богат књижевни опус који до својих читалаца не долази само посредством текста, већ и преко позоришне сцене. Нестандардним интелектуалним ангажманом као и емоционално-емпатијским одговором, ауторка се бави контроверзним и табу темама, преиспитује друштвене норме и пружа сусрет са најдубљом интимом појединца у савременом свету постављајући му безвременска питања. У име жирија, и у своје лично име, уважена и драга Милена, ја Вам од свег срца честитам.
Јелена С. Младеновић
У Сићеву 16. септембра 2025. године
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
