Међународна 34. Књижевна колонија Сићево, одржана од 16. до 21. септембра 2025. године, још једном је потврдила да са правом носи епитет једне од најзначајнијих културних манифестација у овом делу Европе. Уместо пуке размене речи, програм је и овога пута показао висок степен усклађености теме, учесника и књижевно-историјских повода.
Свечано отварање обележила је додела престижне „Рамонде сербике” песникињи, драмској списатељици и професорки Милени Марковић, док су признања „Сићевачке визије” и „Микина чаша” припала Горану Станковићу и Милораду Дурутовићу. Избор лауреата потврдио је да Колонија прати централне токове српске књижевности, али не заборавља ни снагу локалних и регионалних средина.
Овогодишња тема „Свака књижевност је међуратна” показала се као изузетно плодна за разговор о савременим друштвеним кризама и улози уметности у њима. Разговор у Нишком културном центру није остао на теоријским разматрањима, већ је отворио простор за поетичке и критичке ставове, наглашавајући да управо нестабилна времена изнедре трајне књижевне вредности.
Обележавања јубилеја Стевана Сремца и Станислава Винавера била су још један снажан ослонац овогодишњег програма. Професори Горан Максимовић и Гојко Тешић својим излагањима уоквирили су две годишњице као важне подсетнике на разноврсност српске књижевне традиције – од реализма и анегдотског стила Сремца до авангардног језичког експеримента Винавера.
Серија књижевних аутопортрета омогућила је публици да упозна стваралаштво учесника Драгане В. Тодоресков, Милорада Дурутовића, Драгослава Дедовића, Амара Личине, Јадранке Миленковић, Емсуре Хамзић, Ђорђо Сладоја, Дамира Јоцића, Срђана Ристића, Љиљане Марковић и Милоша Петковића. Од исповедних тонова до критички ангажованих исказа, ови сусрети показали су ширину савремене српске поезије и прозе.
Посебно је обележен и програм „Памћење града”, посвећен недавно преминулим нишким интелектуалцима – Димитрију Миленковићу и Недељку Богдановићу.
Завршни сусрети у Миљковцу и Видришту заокружили су Колонију у духу њеног оснивача др Мике Игњатовића – као простор где се локално и међународно, књижевност и амбијент, теорија и пракса сусрећу у природном јединству. Музички део затварања, „Тамбурашки бал” Љубомира Живкова, актуелног лауреата награде „Стеван Сремац”, показао се као више од свечаног додатка, као дубоко промишљено повезивање књижевне и музичке традиције у амбијенту Сићева.
Колонија је и овога пута потврдила да није тек календар догађаја, већ извориште идеја и подсећање да културни живот добија пуноћу тек кад се суочи са изазовима времена и потрагом за новим визијама.
Током свечаног отварања међународне 34. Књижевне колоније Сићево, у уторак 16. септембра 2025. године у задужбини Надежде Петровић у Сићеву, пред многобројним љубитељима књижевности, уручена је награда „Рамонда сербика” књижевници Милени Марковић за вишегодишње стваралаштво којe је оставило посебан печат у историји савремене српске књижевности.
Повељу награде уручио је Добривоје Љујић, члан Градског већа Ниша, а у име организатора, Нишког културног центра, директор Срђан Савић предао је награђеној песникињи сабрана дела Бранка Миљковића – капитално издање нишке градске установе културе.
У име жирија, који су још чинили Перо Зубац, прошлогодишњи лауреат и књижевник Звонко Карановић, образложење је прочитала чланица жирија др Јелена С. Младеновић. Њено излагање преносимо у целости.
Уручење Награде „Рамонда сербика” – Фото: Игор Станковић
Награда „Рамонда сербика” МИЛЕНИ МАРКОВИЋ
Доделити награду „Рамонда сербика” за целокупно књижевно дело и допринос неког аутора или ауторке српској књижевности и култури, не да није нимало лак задатак него није задатак уопште. То је дужност, обавезујуће право књижевника, писца, критичара и професора који се нађу у жирију да се према књижевности односе с великом одговорношћу, јер писање није тек лака игра духа, разонода и разбибрига, већ делатност већа од уметности која задужује како оне које пишу, тако и оне који читају.
Овогодишњи жири, који је радио у саставу Звонко Карановић, Перо Зубац и Јелена Младеновић, донео је једногласну одлуку да је ове године уручи Милени Марковић, песникињи, драмској списатељици, сценаристкињи, редовној професорки Факултета драмских уметности Универзитета у Београду и дописној чланици Српске академије наука и уметности.
Моја је велика професионална част, а лично задовољство неизмерно што ћу то учинити вечерас у име поменутог жирији, јер је уз Милену Марковић стасавала и генерација студената књижевности којој припадам. Тада изван универзитетских програма, изван канон, њена је поезија заједно са драмским текстовима представљала обавезни читалачки избор оних који су у књижевности тражили искуство блиског и познатог живота, осећајност далеко перцептиблинију од оне сервиране у књижевности коју су проучавали.
Било да је у својим делима јасно хронотопски стуирана у оквирима последње деценије 20. и почетка 21. века на овим просторима, било да се од њега удаљавала тражећи оно универзалније од генерацијског искуства, колико год се бавила друштвеним проблемима и појавама, њена је књижевност увек била одговор појединца у форми личног, михизовска мала прича у великој. Аутентичност утиска дубоке проживљености искуства које преноси често је додатно бивла загарантована аутофикцијским референцама, којe пажњи њених читалаца тешко могу промаћи.
Драматуршки избори Милене Марковић подразумевају једну врсту сировог реализма, те нису ретка насиља, објектификације људи, дискриминације и други проблеми у андроцентричном друштву патријархалних постулата, где једнако страдају сви. У досада објављеним драмама – Павиљони, Шине, Брод за лутке, Наход Симеон, Шума блиста, Жица, Змајеубице, Деца радости, Пет живота претужног Милутина, Ливада пуна таме, али и у филмским сценаријима, ауторка искусно бира проблеме који су драмски потентни не би ли их потом естетски функционализовала. Они су окренути преиспитивању света и вредности које се често не доводе у питање, те зато и трауматизују. Али нема овде девастируајућег нихилизма, већ бисмо пре рекли да читамо једну бизарну похвалу животу упркос свим његовим тамама.
Еклектичност посттеатра и постдрамске поетике којем припадају њени драмски текстови огледа се и у значајној улози поезије у њеним драмама. То укрштање песничког и драмског које ћемо лако препознати у употреби сонгова као посебног простора слободе за јунаке где се спуштамо у њихово најинтимније биће, огледа се и у депатетизованој емоционалности блиској и њеној поезији у свим досада објављеним збиркама: Пас који је појо сунце (2001), Истина има терање (2003), Црна кашика (2007), Птичје око на тараби (2009), Пре него што све крене да се врти (2011) до Песама за живе и мртве (2014).
Повеља Награде „Рамонда сербика” – Ликовно решење: Миљан Недељковић
И у поетским и у драмским текстовима, она бира детаље које вешто преводи из непоетичног у поетично подручје, развијајући даље тематику везану за социјалне несигурности и девијатности нашег времена. Она проблематизује и сам појам нормалности за којом се више и не тежи јер је раскринкан њен утопијски карактер због којег је и постала стални извор личне несреће појединца. Ослобађање у поетским текстовима, где употреба хумора често јесте средство за депатетизацију, остварује се, наравно, и кроз језик.
Марковић свој стилски израз гради тако што користи потенцијал разговорног, комуникацијски отвореног језичког кода, сиров и груб а тако интиман говор, којим успева да пробије границу недодирљивости поезије и спушта је са метафизичких врхова на места на којима живи живот у свим својим материјалним облицима и искуственим појавностима. Зато у овом језику има места и за псовке које добијају поетску функцију јер сублимирају агресивност друштва и времена, док са друге стране представљају неку врсту ослобађања од њега.
Оне јесу његов израз али и својеврсна заштита, те се тако лако улази не само у детабуизацију одређених тема (попут смрти), већ се и јасно изражава бунт против лажних вредности савременог друштва – против лицемерја, малограђанштине, дискриминација, друштвених некоректности и непримерених конвенција, интелектуалних надмености али и сваке врсте клишеа. Отуда иронија и ауторинија помажу да се понекад и гротескном сликом разрачуна са тим светом, док песме истовремено могу спајати и тужбаличке и хуморне квалитете. И у драмама и у поезији, Марковић проналази проблемска места која у себи садрже антагонизам и онда им приступа занемарујући сва ограничења, укључујући и жанровска.
Као и свака вредна уметност, и ова указује само на условност жанровског детерминизма који још можда помало значи једино професорима и студентима књижевности. Не само подручје књижевности, већ подручје уметности, за ауторку је недељиво и непарцелисано. Зато смо веровали Милени Марковић у њеној поезији и у њеним драмама, па смо у једном каснијем тренутку зато поверовали и у њен у роман у стиху (поетски роман или поему). Деца су нас ломила јер нисмо знали како да их одредимо, а она су као и свака деца, немогућа и прелепа у свом опирању, порицала наш формалистички дух и говорила нам да су она слобода – у језику, форми, емоцији.
И ова, као и све њене књиге уосталом, говоре о идентитеској недовршености и многострукости, о променама улога (породичних, друштвених, родних или било којих других), њиховим симултаностима и сусретима са другима. Њени јунаци увек су довољно мали и увек довољно велики, мада су сви само од недовољности изграђени и траумама обележени; често етикетирани, а не припадају ни другима ни себи, док покушавају да комуницирају са нечим давнашњим, предачким, архетипским и трансгенерацијским у њима самима. Зато смо и сви ми, ако боље погледамо, Миленина деца, која вечно одрастају, призивају претке у себи, у немогућности да досегну оно потпуно идентификацијско јединство за које смо само некад негде чули да постоји, али ова књижевност нас је од њега ослободила, интегришући наше несавршености и недовршености.
Занемарујући све жанровске облике и њихова ограничења, Милена Марковић је јединственим прожимањем лирског и драмског израза створила богат књижевни опус који до својих читалаца не долази само посредством текста, већ и преко позоришне сцене. Нестандардним интелектуалним ангажманом као и емоционално-емпатијским одговором, ауторка се бави контроверзним и табу темама, преиспитује друштвене норме и пружа сусрет са најдубљом интимом појединца у савременом свету постављајући му безвременска питања. У име жирија, и у своје лично име, уважена и драга Милена, ја Вам од свег срца честитам.
Јелена С. Младеновић
У Сићеву 16. септембра 2025. године
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
О ПЕСНИКУ ДЕЧЈЕ ДУШЕ, ЉУБАВИ, ЖЕНЕ И СНОВИДНИХ ВИЗИЈА
Међународна Књижевна колонија Сићево по 34. пут окупља писце из различитих средина, пружајући им могућност размене идеја, стваралачког рада и разговора о актуелним темама савремене књижевности.
Колонија представља јединствен простор где се сусрећу традиција и савремена књижевна искуства, а учесници имају прилику да се повежу и инспиришу једни друге. Сићево и околина Ниша, својим природним и културним амбијентом, пружају идеалан оквир за стварање и интелектуалну комуникацију током шест дана трајања колоније.
Писци ће учествовати у разговорима, посетити школе и локалне знаменитости, као и јавне програме намењене широј публици, како је записао идејни творац манифестације др Мика Игњатовић, некадашњи председник нишких писаца.
Ова Колонија већ деценијама промовише културну сарадњу, подршку нових књижевних гласова и уметничку креативност. Свечаност поводом отварања заказана је за уторак, 16. септембар, у 19 часова, а бесплатан превоз за публику из Ниша полази у 18 часова са паркинга испред Дома војске Србије.
Награда „Рамонда сербика” за целокупно књижевно дело и допринос српској књижевности и култури биће уручена Милени Марковић, песникињи, драмској списатељици, сценаристкињи, редовној професорки Факултета драмских уметности Универзитета у Београду и дописној чланици Српске академије наука и уметности.
Тема Колоније: Свака књижевност је међуратна: Одговор уметности на друштвене кризе – Историја човечанства показује да је свака књижевност међуратна – Разговор истражује како и зашто управо кризе често, парадоксално, подстичу процват уметничког стваралаштва.
Модератор свих програма: Милена Мишић Филиповић, уредница Књижевног програма НКЦ-а
17.30Књижевни завичај Стевана Сремца, проф. др Горан Максимовић – Програм обележавања 170 година од рођења Стевана Сремца. Велика сала НКЦ-а.
19.00Да ли Винавер живи и данас, проф. др Гојко Тешић – Програм обележавања 70 година од смрти Станислава Винавера. Велика сала НКЦ-а.
20.30Књижевни аутопортрет у Великој сали НКЦ-а: Драгослав Дедовић, Емсура Хамзић,Јадранка Миленковић.
ЧЕТВРТАК, 18. 9.
Књижевни сусрет: Обилазак знаменитости Ниша и посета нишким гимназијама.
17.00Тема Колоније – Мала сала НКЦ-а: Свака књижевност је међуратна: Одговор уметности на друштвене кризе – Историја човечанства показује да је свака књижевност међуратна. Разговор истражује како и зашто управо кризе често парадоксално подстичу процват уметничког стваралаштва.
19.00Књижевни аутопортрет – Народна библиотека „Стеван Сремац”: Драгана В. Тодоресков, Дамир Јоцић, Амар Личина, Срђан Ристић.
ПЕТАК, 19. 9.
12.00Округли сто – Уметничка колонија у Сићеву: Дијалог културе – Критика као подстицај развоју. Улога критике у афирмацији нових гласова и очувању културног памћења – Програм обележавања 70 година од смрти Станислава Винавера.
18.00 Памћење града – два света, једно сећање – Народна библиотека „Стеван Сремац”: Димитрије Миленковић и Недељко Богдановић. Говоре др Јелена С. Младеновић и др Александар Костадиновић.
19.00Књижевни аутопортрет – Народна библиотека „Стеван Сремац”: Ђорђо Сладоје, МилорадДурутовић, Љиљана Марковић, Милош Петковић.
СУБОТА, 20. 9.
Књижевни сусрети: Песнички Миљковац и Видриште.
19.00Тамбурашки бал: Концерт Љубомира Живкова – Програм обележавања 170 година од рођења Стевана Сремца. Двориште Уметничке колоније у Сићеву.
НЕДЕЉА, 21. 9.
Књижевна кретања: Одлазак учесника и затварање Књижевне колоније.
________
Оснивач и генерални покровитељ Колоније је Град Ниш, организатор је Нишки културни центар, а суорганизатор Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша. Сарадници у реализацији ове манифестације су: Народна библиотека „Стеван Сремац”, Народни музеј у Нишу, Галерија савремене ликовне уметности и Општина Нишка Бања.
Међународна 34. Књижевна колонија Сићево биће одржана од 16. до 21. септембра 2025. године у живописним пределима Сићевачке клисуре. И ове године на отварању манифестације свечано ће бити уручена Награда „Рамонда сербика” истакнутом књижевнику или књижевници.
Милена Марковић – Лауреат награде „Рамонда сербика” за 2025. годину
Жири у саставу: Звонко Карановић (председник), др Јелена С. Младеновић (члан) и Перо Зубац (прошлогодишњи лауреат), једногласно је донео одлуку да награда за целокупно књижевно дело и допринос српској књижевности и култури ове године припадне Милени Марковић, песникињи, драмској списатељици, сценаристкињи, редовној професорки Факултета драмских уметности Универзитета у Београду и дописној чланици Српске академије наука и уметности.
У образложењу Жири, између осталог, наводи: „Занемарујући све жанровске облике и њихова ограничења, Милена Марковић је јединственим прожимањем лирског и драмског израза створила богат књижевни опус који до публике не долази само посредством текста, већ и преко позоришне сцене. Нестандардним интелектуалним ангажманом као и емоционално-емпатијским одговором, ауторка се бави контроверзним и табу темама, преиспитује друштвене норме и пружа сусрет са најдубљом интимом појединца у савременом свету, постављајући му безвременска питања.”
Овогодишње издање посвећено је јубилејима – 170 година од рођења Стевана Сремца и 70 година од смрти Станислава Винавера – и одвија се под слоганом: „Свака књижевност је међуратна”. Та крилатица уједно је и тематско усмерење Колоније: Свака књижевност је међуратна – одговор уметности на друштвене кризе. Историја показује да управо кризна времена често, парадоксално, подстичу процват стваралаштва. У том духу биће одржан тематски разговор, као и посебан округли сто под насловом: „Дијалог културе – Критика као подстицај развоју”, који ће размотрити улогу књижевне критике у афирмацији нових гласова и очувању културног памћења.
Током Колоније биће организована књижевна представљања, разговори са ауторима и обиласци знаменитости Ниша и околине, а комплетна сатница са списком учесника биће представљена медијима у четвртак, 11. септембра 2025. године.
Оснивач и генерални покровитељ Колоније је Град Ниш, организатор је Нишки културни центар, а суорганизатор Друштво књижевника и књижевних преводилаца Ниша. Сарадници у реализацији ове манифестације су: Народна библиотека „Стеван Сремац”, Народни музеј у Нишу, Галерија савремене ликовне уметности и Општина Нишка Бања.
Књижевна кретања у недељу 22. септембра означила су завршетак 33. окупљања под сводове задужбине Надежде Петровић у простору Уметничке колоније у Сићеву. Лауреат награде Рамонда сербика за 2024. годину је Перо Зубац, добитник признања Сићевачке визије је Димитрије Миленковић, а Микина чаша припала је Игору Трпческом.
Покренута је тема Колоније: Од Бранка до Бранка – Зачарани круг младалачке лирике и одржан Округли сто: Кримић у књижевности. Учесници су посетили неколико школа и обновили манифестацију Песнички Миљковац – Љуби Станојевићу у част, али и одржали три вечери Књижевних аутопортрета у Народној библиотеци у Нишу. А библиотеци је гост овогодишње колоније, господин Игор Рил, некадашњи главни и одговорни уредник часописа National geographic на српском језику, даривао вредну колекцију америчких издања овог листа.
Међународна 33. Књижевна колонија Сићево је отворена, у уторак 17. септембра, на свечаности којој је пристуствовао градоначелник Ниша, господин Драгослав Павловић, као и више градских званичника Ниша и многобројни љубитељи књижевности.
Међународна 33. Књижевна колонија Сићево је отворена.
Градоначелник Ниша, господин Драгослав Павловић, уручио Перу Зупцу награду #РамондаСербика за вишегодишње стваралаштво којe је оставило посебан печат у историји савремене српске књижевности. pic.twitter.com/cOa4SsMwtU
Перо Зубац (1945, Невесиње), српски књижевник, новинар и културни радник. Лауреат награде Рамонда сербика за 2024. годину.
Живојин Ракочевић (1964, Морача), српски новинар, писац и културни радник, познат по свом дугогодишњем активизму и залагању за очување српске културе на Косову и Метохији.
Бојан Васић (1985, Банатско Ново Село), српски песник и књижевни критичар. Између осталог, лауреат Награде Бранко Миљковић
Витомирка Требовац (1980, Нови Сад), српска песникиња и уредница. Активна у књижевном и културном животу Новог Сада, где ради као уредница и организаторка у књижари и издавачком центру Булевар Букс.
Урош Димитријевић (1991, Ниш), српски књижевник и новинар. Лауреат награде Политикиног забавника за најбољи роман за младе 2023. године
Александар Лукић (1957, Мишљеновац), српски песник, есејиста, уредник и издавач. Лауреат између осталог Бранкове награде, награде Милан Ракић и Драинчеве награде.
Милица Снива (1986, Београд), псеудоним Милице Марковић, српске књижевнице. На репертоару Атељеа 212 представа по њеном роману Симптоми.
Игор Трпчески (1974, Прилеп), македонски драмски уметник и песник. Оснивач Удужење грађана Театарска Работилница Прилеп.
Марко Поропатић (1984, Београд), српски песник. Лауреат награде Милутин Бојић.
Стефан Марковић (1988, Лесковац) српски новинар и писац. Његов дебитантски роман Покојник другог реда (Лагуна, 2022) освојио је књижевну награду Мирослав Јосић Вишњић.
ТЕМА КОЛОНИЈЕ: Од Бранка до Бранка – Зачарани круг младалачке лирике
Модератор: др Александар Костадиновић
Са становишта културе памћења, чак ни у индивидуалној равни ми не меморишемо сваку појединачну ствар која нам се икада догодила, због чега је и колективно памћење тако уређено да мапира догађаје и личности из прошлости, који су са становишта одређеног друштва вредни меморисања, а књижевни јубилеји једно су од институционалних оруђа у те сврхе.
Ове године навршава се двеста година од рођења Бранка Радичевића (1824–1853) и деведесет година од рођења Бранка Миљковића (1934-1961), што је добар повод да изнова посветимо пажњу књижевном опусу двојице песника, њиховом књижевноисторијском значају и рецепцији данас. Иако је реч о случајном укрштају датума, упоредно сагледавање њихових књижевних и животних судбина откриће више аналогија него што би се у први мах очекивало, пре свега у домену историје деловања.
Појава, вредност и утицај двојице песника имале су карактер „књижевне експлозије чији одјеци у српској култури и данас не престају”, како је то примећено поводом једног од њих. Обојица су творци прекретничких књига које су значајно преусмериле потоње токове српског песништва. И један и други су инспиративне подстицаје тражили у сувременом европском песништву и домаћој књижевној традицији, успешно остваривши креолизацију древног песничког наслеђа и актуелних поетских тражења.
Смрт, која тако рано опседа стихове обојице, окончаће њихове песничке каријере пре навршене тридесете године, што ће тумачима увек и изнова наметати хипотетички наратив о могућим даљем развоју њиховог стварања и о неоствареним дометима.
Убрзо након њихових смрти развио се својеврстан „мит о песнику” и подражавлачки култ, који се огледао у епигонском рециклирању маркантних обележја њихових поетика, за шта је још Лаза Костић сковао израз „бранкоманија”, сасвим оправдан и примерен у оба случаја.
Из свих ових, али и бројних непоменутих разлога предлажемо неке од оквирних тема нашег разговора поводом двоструког јубилеја: друштвена улога и значај песништва некад и данас, тема смрти у песништву Бранка Радичевића и Бранка Миљковића, народно стваралштво и савремене поетска пракса, (не)превазиђени усуд „младалаштва” српске лирике, значење и развој мотива мртве драге у српском песништву.
Кадрови са разговора: Тема колоније
ОКРУГЛИ СТО: Кримић у књижевности
Модератор: др Дејан Милутиновић
Разговор се водио кроз неколико тематских кругова. Време излагања по кругу било је пет до десет минута. Након сваког круга следила је дискусија у којој се, без временског ограничења, полемисало о поменутим проблемима.
Из теоријског и/или практичног искуства било је речи о следећим темама:
– О жанру кримија/детективике (теорија, историја, пракса)
– однос кримија/детективике према другим жанровима (хорору, фантастици, акционом, ратном, вестерну и сл.)
– Стварности, историја и фикција vs крими/детективика
– Крими/детективика у доба вештачке интелигенције
– Закључне напомене: стваралачки однос учесника према жанру.
Округли сто: Кримић у књижевности – Фото: Игор Станковић
Међународна 33. Књижевна колонија Сићево одржаће се од 17. до 22. септембра 2024. у живописним пределима Сићевачке клисуре надомак Ниша. Након завршетка Ликовне колоније, у задужбину „Надежде Петровић” привремено се усељавају књижевници, настављајући дугогодишњу традицију окупљања уметника у Сићеву. Ову манифестацију, под покровитељством Града Ниша и Министарства културе, организује Нишки културни центар у сарадњи са Друштвом књижевника и књижевних преводилаца Ниша. Уз подршку Општине Нишка Бања и нишких институција културе, Колонија половином септембра постаје место сусрета књижевних стваралаца из Србије и целог света.
Ликовно решење: Миљан Недељковић
Традиционално, Књижевна колонија Сићево додељује књижевну награду Рамонда сербика,за вишегодишње стваралаштво којe је оставило посебан печат у историји савремене српске књижевности. Одлуком жирија, овогодишњи Лауреат награде је Перо Зубац, а у наставку преносимо образложење:
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ РАМОНДА СЕРБИКА ЗА 2024. ГОДИНУ
Жири Књижевне колоније Сићево, у саставу: Зоран Живковић, прошлогодишњи лауреат Награде, Данијела Костадиновић, председник, Александар Костадиновић, члан, на седници одржаној 5. септембра 2024. године, донео је једногласну одлуку да награду Рамонда сербика за 2024. годину за целокупно књижевно дело и допринос српској књижевности и култури додели песнику, прозном и драмском писцу, сценаристи, новинару, књижевном и ликовном критичару, антологичару, преводиоцу, јавном и културном раднику, Пери Зупцу.
Перо Зубац – Фото: Наташа Колар
Песник дечје душе, љубави, жене и сновидних визија, луцидни истраживач у непрекидној потрази за стањима духа која се кристалишу у креативни чин, већ неколико деценија једнако је присутан у књижевности и култури једним посебним и аутентичним гласом израженим у разновидном и богатом опусу, сачињеном од поетских и прозних остварења, критике и есејистике, лирских студија, пародија, великог броја антологија и сценарија за филмове и телевизијске емисије, књига за децу, колумни у дневним листовима и новинама, либрета за балет и оперу, превода и препева са руског, немачког, мађарског, турског, холандског, словеначког и македонског на српски језик.
Због свега наведеног, а имајући у виду досадашњи књижевни, културни и јавни рад Пере Зупца, жири са великим задовољством констатује да је награда Рамонда сербика заслужено припала једном од највећих имена писане речи на нашим просторима.
Награда Рамонда сербика која се додељује од 1995. године биће уручена Пери Зупцу 17. септембра у време одржавања Књижевне колоније у Сићеву.
У Нишу, 5. септембра 2024. године
Жири за доделу награде Рамонда сербика:
Зоран Живковић
Данијела Костадиновић
Александар Костадиновић
БИОГРАФИЈА ПЕРЕ ЗУПЦА:
Перо Зубац је рођен 1945. године у Невесињу. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Лиштици и Зрењанину. Студирао је књижевност југословенских народа на Филозофском факултету у Новом Саду. Члан је Удружења новинара Југославије, Удружења новинара Србије, Удружења књижевника Србије, Друштва књижевника Војводине и Интернационалног удружења дечјих писаца и илустратора са седиштем у Лос Анђелесу. Почасни је члан оснивач Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, где се налази и његов легат, редовни је члан Међународне академије природних и хуманитарних наука Кнежева Шчербатових у Москви (МАГЕН), почасни је члан Босанскохерцеговачко-америчке академије наука и умјетности (БХАААС), Словенске академије уметности у Варни (САКУ) и Војвођанске академије наука и уметности (ВАНУ).
Био је уредник студентског листа Индекс, главни и одговорни уредник часописа Поља, уредник загребачке ревије Полет, уредник македонске издавачке куће „Мисла”из Скопља, уредник неколико едиција издавачке куће „Српска књига М” из Руме, уредник часописа Детињство, Витез, главни и одговорни уредник Културно-уметничког програма Радио телевизије Србије, уредник програма програма за децу и младе и координатор Програма за децу Радио телевизије Србије, помоћник главног и одговорног уредника Забавно-рекреативног и спортског програма Радио телевизије Србије, сарадник бројних ревија, часописа и листова. Као новинар писао је колумне за Борбу, Побједу, Недјељу, Полет, Уну, Дневник, Око, Суботичке новине.
Свој уметнички пут започео је песмом Туга као седамнаестогодишњи широкобрешки гимназијалац, објављеној у студентском сарајевском листу Наши дани, да би се већ 1965. године, поемом Мостарске кише, публикованој у загребачком Телеграму, уписао у ред најбољих лиричара српске љубавне поезије. Од првих песничких радова и прве књиге Неверморе из 1967. године, штампаној у престижном издању „Прва књига” Матице српске, до данас његова библиографија бележи више од 120 наслова.
У свет књижевности за децу ступио је 1973. године књигом Хоћу нећу. Више од двадесет збирки поезије и прозе за децу обезбедили су му статус школског писца. Заступљен је у лектири и читанкама у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини. Поред тога, био је осам година ментор даровитој деци у Центру за таленте Републике Србије.
На његове стихове компоновано је више кантата, соло песама, ораторијума, а сам је написао либрето за балет Бановић Страхиња Стевана Дивјаковића и либрето за оперу Ленка Дунђерска Мирослава Штаткића.
Заједно са Гораном Бабићем, Луком Паљетком и Владимиром Николићем написао је драму Мудбол, која је изведена 1968. године, са Драганом Јерковићем позоришни комад Вратио се Николета, који је изведен 2000. године у Београду. Аутор је и ТВ драме Избацивач, емитоване 1979. године.
Био је први директор уметничке манифестације Бранково коло (1972), уредник популарних серијала за децу Музички тобоган и Фазони и форе, као и уредник популарне серије класичне музике Хармонија сфера.
Аутор је сценарија за осам документарних филмова и сценарија за документарни филм о Јовану Јовановићу Змају, родоначелнику српске књижевности за децу.
Добитник је свих значајних српских и југословенских награда.
