Награду „Рамонда сербика” додељујемо Слободану Тишми за вишегодишње стваралаштво које је оставило посебан печат у историји савремене српске књижевности. Његов уметнички пут није одређен бројем књига или годинама проведеним у писању, већ препознатљивошћу књижевног гласа који је деценијама остао доследан себи.
Писати о Слободану Тишми значи отпловити у његов књижевни универзум у којем је деценијама градио свој уметнички свет, на дистанци од главних токова, али са јасним увидом у стварност која га окружује.
Од раних експерименталних неоавангардних и рокенрол дана, преко поезије и прозе, до зрелих романа, Тишма је остао веран свом погледу на човека и свет. Његови јунаци углавном нису они који се широко подразумевају као победници. То су бивши рокери, скитнице, маргиналци, самотњаци и људи који су некада поверовали у могућност бескрајне слободе, а затим се суочили са свим њеним ограничењима.
У Тишмином писању, читајући га све до данас, музика није само оно што је писцу остало из једног другог живота. Музичар у њему није нестао кад је почео да пише прозу. Зато његове реченице понекад делују као да намерно касне за причом, застају, враћају се и измичу очекиваној поенти. И можда управо ту треба тражити једну од особености његове прозе: Тишма не покушава да причу учини складнијом него што јесте. Он јој допушта да остане помало искошена, недовршена или смешна тамо где би други писац тражио некакву озбиљност. Свој роман „Бернардијева соба” (овенчан НИН-овом наградом) сам је назвао бајком за одрасле. Његови јунаци јесу одрасли људи, али свет у који су бачени никада није сасвим престао да буде зачудан, опасан и помало детињи.
Можда је најнеобичније то што Тишма уме да буде духовит тамо где књижевност обично постаје смртно озбиљна. Његови јунаци су усамљени, неуспешни, понекад понижени и беспомоћни, али их писац не претвара у симболе сопствене несреће. Уместо тога, оставља им нешто много ређе – право да буду смешни. Код Тишме човек може да буде поражен, а да због тога не постане патетичан. Може бити смешан, а да не буде предмет подсмеха. Управо тај процеп између нелагоде и хумора један је од разлога због којих његова проза остаје жива и кад говори о старењу, пропадању или усамљености.
Његово повлачење у маргиналност никада није било само поза. Са те позиције Тишма је могао јасније да посматра центре збивања и да преиспитује институције, идеологије, друштвене улоге, културне конвенције и представе о успеху и очекиваном понашању. Његов однос према слободи зато јесте личан и прожет искуством. Не прихвата правила само зато што она постоје, али ни побуну као готову вредност. И једно и друго пропушта кроз призму сопственог искуства. Његова одбрана слободе полази од права сваког човека да остане свој, чак и кад то значи бити повучен, неприлагођен или изван свих токова.
Спајајући ауторску дистанцу, иронију, фрагментарност, музикалност и високу песничку осећајност, Слободан Тишма је створио дело у којем су жанровске границе постале споредне у односу на снагу стваралачког гласа. Награда се додељује за дугогодишњи и доследни отпор устаљеним еснафским обрасцима, за препознатљивост књижевног израза који је остао свој упркос променама времена, за опус који је својом естетском дубином обележио један важан део савремене српске књижевности и који је, бирајући маргину, направио средиште једне особене књижевне поетике.
Звонко Карановић, председник жирија
Милена Марковић, члан
Далибор Поповић Поп, члан
У Сићеву 15. септембра 2026. године
ПРОЧИТАЈ ЈОШ
